Udruženje za podsticanje preduzetništva Živojin Mišićrs objavilo je 9. februara 2017. na svom blogu tekst "Zašto sam uvela GO u moju školu?" Mirjane Rašić Mitić, jednog od najboljih edukatora Srbije, Nastavnika matematike i IT u OŠ „Sveti Sava“, u kojoj je pokrenut program Go kluba Pro Go „Igraj Go – Razvijaj vijuge“.
Sa ponosom, ovim tekstom otvaramo našu rubriku Go Blog i pozivamo vas na saradnju u cilju promocije i daljeg razvoja Goa u funkciji podsticanja i poboljšavanja mentalnih sposobnosti dece i omladine.
„Matematika je teška i nezanimljiva“ su stereotipi sa kojima svaki nastavnik matematike mora da se izbori pre nego što pozove učenike da prođu kroz vrata znanja koja im otvara.“
Na putu svog ličnog profesionalnog razvoja, uporno tragam za zanimljivostima koje bi učenicima približile matematiku i pokazale da je ona vredna truda. Svaka nova generacija je i novi izazov, ali ova poslednja je zaista drugačija od prethodnih. Već na početku petog razreda je bila primetna velika razlika u odnosu na prethodnu generaciju, kako u sposobnosti za održavanje pažnje na času, tako i u međusobnom ophođenju. Takva situacija je podrazumevala da i ja moram da se prilagodim i osmislim neke nove sadržaje koji bi mogli da pomognu u prevazilaženju uočenih poteškoća.
Ova generacija je imala sve osobine tzv. „klik“-generacije koja ima jedva toliko strpljenja da sasluša samo nešto što je brzo i ukratko. Međutim, matematika je nauka koja traži strpljenje i ne poznaje pojam instant lekcija! Osim te ustreptale nestrpljivosti, primetan je bio i povećani nivo agresija među njima. Sve ovo je i dovelo do toga da jedan projekat, koji se odavno oblikovao u mojoj glavi, ugleda svetlo dana. Dodatni motiv je svakako predstavljala nagrada za Najboljeg Edukatora Srbije Udruženja „Živojin Mišić“ koju sam dobila 2015. godine i koja je moje dotadašnje napore učinila smislenim i priznatim.
Stoga sam, u pokušaju da prevaziđem nastale poteškoće, januara meseca 2016. godine, u okviru moje matematičke sekcije, pokrenula treninge na kojima su deca mogla da nauče da igraju misaonu igru go, čije sam lepote i dobrobiti otkrila još u mladosti. Kažem treninge, jer je go, zapravo, misaoni sport organizovan kroz Go savez Srbije, u sklopu Ministarstva sporta Republike Srbije.
Go (međunarodni naziv koji se na prevodi) je najstarija misaona igra na svetu. Nastala je u Kini oko 2250. godine pre nove ere. Legenda kaže da je ova igra nastala jer je tadašnji kineski car, nezadovoljan napredovanjem svog sina, naložio svojim ministrima da smisle neku igru koja će doprineti njegovom bržem razvoju sposobnosti, pokrenuti njegovu maštovitost i razvoj logičkog mišljenja. Za mnoge ljude u Aziji, go je i danas više od igre. Shvatanje i planiranje, kao i visoki nivo posvećenosti i koncentracije, utkani su u izreku da u Japanu ili Kini onaj ko ne shvata go, taj ne može dobro da shvati bogatstvo života. Pravila igre su veoma jednostavna: dva igrača igraju naizmeni čno, postavljajući crne i bele kamenove na tablu dimenzija 19×19 polja. Kamenovi se postavljaju na preseke linija i statični su, tj. jednom postavljeni kamen se ne može pomerati. Nadovezujući jedan kamen na drugi, igrači polako obrazuju zid kojim ograđuju svoju teritoriju. Cilj igre je zarobiti protivničke kamenove i ograditi što je moguće veću teritoriju na tabli i tako steći poene. Međutim, posle naučenih pravila, mogućnosti za kombinovanje se šire do kompleksnih razmera. Strategija i taktika su veoma bitne u ovoj igri. U go-u su izraženi intuicija i osećaj, a zbog svoje lepote, suptilnost i intelektualne dubine je zaokupljao ljudsku maštu vekovima. Za razliku od šaha, go ima skoro neograničeni broj kombinacija (naučnici su pokazali da ih ima više od atoma u kosmosu). Nakon svakog šahovskog poteza, postoji prosečno 35 mogućnosti za dalji razvoj partije, dok je nakon svakog poteza u go-u u proseku 250 različitih načina za dalje kombinovanje.
Istražujući temu uvođenja go-a u školu, došla sam do saznanja da zapravo nisam pionir jednog ovakvog poduhvata. Go je prvi put uveden u škole u Japanu. Japanski majstor go-a Jasuda Jasutoši, potrešen pričom o tragičnoj pogibiji učenika jedne škole, za koju se ispostavilo da je posledica vršnjačkog nasilja, rešio je da preduzme nešto. Jasuda je počeo da podučava decu iz vrtića najjednostavnijoj verziji, tzv. Atari-goa. Nastavnici su ubrzo počeli da primećuju da se, kao posledica igranja goa, druženje među decom proširilo i poboljšalo, kao i njihova koncentracija.
Deca uzrasta 4-6 godina uspevala su da zadrže koncentraciju duže od sat vremena. Zbog velikog broja kombinacija u gou, ista situacija u različitim partijama je nemoguća, pa su deca razvijala svoju koncentraciju pokušavajući da predvide protivnikov potez. Ovakva vrsta aktivnosti ranije nije bila prisutna u obrazovanju dece ovog uzrasta. Jasuda je dalje program preneo i u osnovne škole, a kasnije i u specijalne škole. Deca koja su se nasilno ponašala ili imala tendenciju da se izoluju, otkrila su novi način komunikacije sa okolinom. Jasudin projekat je počeo da gradi međugeneracijske kanale komunikacije koji su brisali granice ekonomskog razvoja. Kroz susrete sa starima u staračkim domovima, deca su učila da budu pažljiva prema drugima, postajali su nezavisniji i samouvereniji. Uskoro je u projektu učestvovalo više od 10 000 dece i odraslih! Ova iskustva iz Japana su kasnije primenjena u Francuskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj… U SAD su Jasudinu knjigu sa osnovama igranja goa delili nastavnicima koji su želeli da primene ovaj program, štampali su materijale za učenike, verujući da će učenje ove igre doprineti njihovom boljem razvoju. Go je postao fenomen u američkim školama. Naučnici tvrde da go poboljšava dečiji intelektualni razvoj i izvršne funkcije, dok nastavnici tvrde da smanjuje nasilje i frustracije. Program goa koji se sada sprovodi u srednjim školama u SAD pokazuje da su zahvaljujući tome popravljeni rezultati upisa na fakultete.
Pročitavši ovu motivacionu priču, postala sam sigurna da je ova aktivnost prava stvar. Samim tim što pravila nisu mnogo komplikovana, a s obzirom da deca i inače vole igrice, nije mi trebalo mnogo ubeđivanja da bih napunila učionicu na prvom treningu. Deca su prosto bila oduševljena! Vežbali smo čak i preko raspusta (iako su se mnogi čudili što dolazim uškolu, iako ne moram)!
Taj osećaj da ste na pravom putu, probuđena znatiželja kod dece, zahvalnost roditelja što je deci ponuđena jedna lepa aktivnost preko raspusta, jednostavno vas vuku dalje. Na njihovo insistiranje, sastajali smo se i po 3 puta nedeljno i vredno vežbali u mom kabinetu. U svemu su mi nesebično pomagali prijatelji i vrsni majstori goa iz go kluba Pro Go, kako svojim znanjem, tako i opremanjem kabineta garniturama za go.
Nakon mesec dana su moji đaci imali priliku da se oprobaju na svom prvom turniru. Go klub Pro Go organizuje tradicionalno Sretenjski turnir koji je prošle godine morao da se produži na 2 dana zbog velikog broja učesnika – mojih đaka. Ushićenje medaljama koje smo obezbedili za najbolje, upotpunilo je lepo druženje tokom ova dva dana.
Kada zaživi neki projekat, lepota njegove realizacije se ogleda i u tome što ne znate baš tačno koliko će daleko sve aktivnosti da vas odvedu. Tako smo i mi bili oduševljeni što nam se ukazala prilika da već u martu budemo učesnici Evropskog juniorskog prvenstava u gou koje je prvi put održano u Srbiji, na Paliću. Usledile su dodatne aktivnosti u prikupljanju sredstava i animiranju sponzora.
Na prvenstvu je učestvovalo preko 250 dece iz cele Evrope, a među njima i 11 mojih đaka, koji su činili okosnicu srpske reprezentacije. I ponovo, lepo druženje sa vršnjacima iz Evrope, igranje go-a svuda i na svakom mestu: u autobusu, na telefonu, u hotelu... svaka partija je novi izazov koji ti omogućava da ojačaš svoje samopouzdanje. Sve to je jačalo njihovu volju, upornost i želju da budu još bolji. Kroz takmičenja su učili kako da iz poraza izađu jači i da poraz pretvore u pobedu. A ja sam otkrila da mogu da budem u jednoj novoj ulozi sportskog lidera i moram priznati da mi se ta uloga veoma dopala, pa sam i sama bila motivisana za dalje napore.
Jedna aktivnost je proizvodila drugu, pa je tako usledilo: u aprilu ekipno državno prvenstvo, u maju otvoreno prvenstvo škole, u septembru državno juniorsko prvenstvo, u oktobru državno prvenstvo za sve uzraste.
Naše treninge je posetio i japanski ataše za kulturu, gospodin Juićiro Omori, koji je tom prilikom izrazio oduševljenje našim aktivnostima i velikim brojem dece koja su u njih uključena. Od septembra smo u Regionalnom centru za obrazovanje zaposlenih u prosveti u Nišu nastavili omasovljenje go-podmladka, gde je projekat nosio naziv Klub misaonih igara, a realizaciju i sredstva je obezbedio Centar za promociju nauke koji je prepoznao pozitivnu ideju uvođenja go-a u škole.
Sada kada nabrajam sve ove aktivnosti koje su ostvarene za samo godinu dana i sama shvatam koliki je entuzijazam uložen, koliko energije i angažovanja da bi se ova ideja ostvarila.
Pitam se da li je ostvaren očekivani efekat? Tokom svih naših aktivnosti sam pažljivo posmatrala koliko je go doprineo promeni ponašanja dece. Ono prvo što se moglo uočiti je da je atmosfera tokom treniranja uvek bila pozitivna, vladalo je dobro raspoloženje i nije bilo međusobnih sukoba ni svađa.
Kako su nam se vremenom pridružila i mlađa i starija deca (najmlađi polaznik je imao samo 5 godina, a najstariji 17), moglo se uočiti da se transfer znanja i iskustva ostvaruje među decom na različitim nivoima, pa je to bila prilika i za vršnjačku edukaciju. Starija deca se nisu libila da igraju sa mlađima, stariji i iskusniji sa početnicima, a svi su pažljivo slušali učitelje go-a. Učili smo ih da poštuju protivnika, da se po završetku partije rukuju i zahvale protivniku na partiji, kako to nalažu običaji u Japanu. Time smo se trudili da negujemo lepo ponašanje, koje ponekad manjka savremenim generacijama. Takođe, igranje je delovalo na njih umirujuće, pa su i oni najtemperamentniji, vremenom postajali strpljiviji. Naučili su i da vešto barataju sličnim aplikacijama na telefonu ili računaru. Druženje se među njima takođe popravilo, a to je bilo naročito primetno prilikom odlaska na takmičenja. Za mene je bilo bitno i to što sam primetila da su neka deca tokom bavljenja ovom igrom popravila svoja postignuća iz matematike i razvila jednu dozu upornosti da dođu do dobrih ocena radom i trudom, kao što su to činili i dok su osvajali umeće igre go.
Za mene lično, celokupan projekat je predstavljao veliki izazov, ali i mogućnost da se profesionalno ostvarim na jedan drugačiji način. Nikada nisam bila nastavnik koji iz godine u godinu radi po istim pripremama, jer bi to, u prvom redu bilo dosadno meni, a onda i deci. Uvek me privlače nove ideje, a njihova realizacija mi daje novu energiju koja me osnažuje u mojim profesionalnim kometencijama. A energija je “zarazna”, jer učenici uče i po modelu, ugledajući se na svoje nastavnike i učitelje. Dodatna angažovanja nastavnika kod učenika izazivaju poštovanje i omogućavaju nam da postanemo nešto više od predavača, da postanemo lideri!